Već duže želim da napišem tekst koji bi spojio: Menadžere janjičare, mobing i odnos prema ženama u fabrikama. Šta god da bih napisao to bi bio samo moj pogled sa strane. Danas sam naišao na odličan tekst Jelеne Šestović, koja sve to objašnjava iz prve ruke: “Vučić je bio na otvaranju fabrike Kalcedonije u Rumi.
Naravno, on to otvaranje shvata uspehom za Srbiju, i prilikom da se nezaposlenost smanji. Ali pošto medalja ima dve strane,
Pročitajte tu drugu prokletu stranu, koja često nije prijatna.
Otvaranje tih fabrika, nije nikakav uspeh za nas, uspeh je za one koji su na čelu te fabrike. Oni su ovde samo da bi pokupili sa biroa jeftinu radnu snagu:
“Jedno vreme sam radila u toj fabrici, koja se nalazi u Somboru, dok je moja majka radila tamo četiri godine. Sve će vam biti jasno, ako vam odmah kažem, da sada ima problema sa kičmom. Danas su na vestima pokazali tu novootvorenu fabriku, i videlo se da žene imaju stolice. Zašto ne prikažu onu u Somboru? Zato što se stoji osam sati za mašinama. A nekad i duže. Radi se skoro svake subote. Nedavno su uveli i noćnu smenu. Naravno i da postoji prekovremeni rad, koji zamislite šta? Ne plaćaju. Na početku tog prekovremenog rada, moraš da potpišeš, da si ostao svojevoljno, da bi to pred zakonom bilo u redu, a zapravo si potpisao, jer moraš, ne pitaš se ništa.
Ima mnogo žena koje moraju da rade, zbog dece. To im je jedina prilika. A ove mlade devojke, moraju da rade, jer će ih skinuti sa biroa na dve godine. Jednom prilikom su dolazile gazde. Govorilo nam se da spustimo glavu,
I da je ne podižemo dok oni ne prodju. Osećala sam se kao poslednji bednik, pognute glave, sa prevelikim bolom u nogama, i rukama. Direktorka te fabrike je često šetala kroz pogon. Vredjala žene, i vikala na njih.
Jednom prilikom je došla do dela u kojem sam bila ja, i videvši da mi makaze nisu oko vrata, već na stolu, počela je da viče. Preostaje ti samo da spustiš glavu i da ćutiš, ili da se eventualno izviniš.
Leti se često žene onesvešćuju pored mašina. Plate su jedno obično sranje. Unutra je pakao, i mučenje za svaku ženu. Natečene noge, bolovi u rukama, bolovi u kičmi, stopala umiru, zagušljivo, utrnule lopatice, nepoštovanje radnika. I to su ta investiranja u Srbiji, koja nam šatro pomažu, a zapravo uništavaju žene.”
Jeleni hvala na odličnom tekstu, a nama ostaje pitanje: Čemu se mi muškarci u Srbiji nadamo sa ovakvim odnosom prema ženama?
