Od kolege Tomislava sam čuo kako je njegov drugar kaznio nevaljalog sina. PRAZNU kartonsku kutiju je umotao u ukrasni papir sa sve mašnom i stavio pod novogodišnju jelku. Kada je bilo otvaranje poklona sinu je rekao da se on u protekloj godini nije dobro ponašao i da će njegov poklon završiti u plamenu. Uzeo je kutiju i bacio je u kamin. Slažem se da je ovo jezivo roditeljsko ponašanje. Mene je ono podsetilo na priču mog drugara iz Goše i trenera sa tim bildinga, Mike Milovan Markovica. Nekada je ova siva novčanica od 1000 dinara bila najveća moneta u bivšoj domovini. Radnici u Goši bi kao platu dobijali šest do osam ovakvih novčanica. Taj dan se u Goši zvao “Spasovdan”. Inače, to je vreme kada su se pojavili prvi foto-kopir aparati i Goša je imala to čudo savremene tehnike. Jedan od radnika, nazovimo ga Siniša, uspeo je da nagovori sekretaricu, kod koje je bio foto-kopir da odštampa čitav svežanj ovakvih novčanica. Odmah nakon posla, Siniša je otišao pravo u kafanu. Čim je seo za sto oko njega se okupila lokalna ekipa muzičara. Siniša je izvadio svežanj lažnih novčanica i stavio ga na sto. Rekao je muzičarima: “Ovo je sve za vas, ali ima da mi svirate sve što ja hoću i dokle ja hoću!” Za početak dao im je jednu, ali pravu novčanicu. Siniša se veselio u kafani, jeo, pio i to je potrajalo sve do kasnih sati. Muzika je svirala i merkala gomilu novčanica ispred Siniše. Kada je Siniši sve to dosadilo krenuo je da izvoljeva sa pesmama. Jednu, drugu, treću … Kada se ispostavilo da muzičari nisu znali da mu odsviraju ni četvrtu „pesmu“ Siniša je sve glumeći revoltiranost, uzeo hrpu fotokopiranih hiljadarki i uz reči: „Kakvi ste mi vi muzičari, niste ni zaslužili ove pare“ ubacio je u bubnjaru koja je grejala kafanu. Mučeni muzičari su svoj bes iskalili tako što su se napolju posvađali i potukli, jer nisu znali reči „pesama“ koje je Siniša očigladno izmišljao. Priča je tužna, ali i poučna. Dobro je u životu prepoznati „Siniše“ koji nas mame lažnim vrednostima, a posle nas dovedu do toga da se međusobno svađamo i bijemo.
